Pjesme Milivoja Mufe

Milivoj Mufa rođen je 1933.godine u mjestu Ugljanu na istoimenom otoku gdje pohađa Osnovnu školu. Gimnaziju završava u Zadru,a Filozofski fakultet u Zagrebu. Osnivač je Radio-Televizije Zadra 1968. koju integrira s Radio-Televizijom Zagreb. Zahvaljujući toj integraciji danas u Zadru djeluje Hrvatska Radio-Televizija. Bavi se publicističkim i znanstvenim radom u kojem istaknuto mjesto zauzima monografija Zlato i srebro Zadra i Nina, te uz značajna imena kao što su akademik Ivo Petricioli i poznati hrvatski fotograf Mladen Grčević,ima veliki doprinos za izdavanje ovog djela koje je na Moskovskoj izložbi knjiga 1975.godine dobilo prvu nagradu. Značajno je napomenuti da je za ovo izdanje napisao predgovor književnik Miroslav Krleža. Ova zbirka pjesama inspirirana je djetinjstvom provedenom na otoku Ugljanu.

KALETA
U kaleti,u kaleti
rodi san se ja.
U kaleti, u kaleti
s dičinom san se igra.
U kaleti, u kaleti
danas daži
i nikoga ni!


KUMPIRIĆI MOJE NANE
Kužina moje nane
u suhozidu puna dima
jer dimnjaka bilo ni.
Uvik je glavnja
na kominu gorila
i lug činila.
U lugu i žeravici
nana je kumpiriće pekla,
u sitnicu stavljala,
u njih puhala,
u traversi hladila i meni gladnom davala.


DIDOV KABAN
Moj dido kad je dažilo ili puhalo,
nosi je kaban.
I kad je prolazi selom,
svi su ga pozdravljali:
„Santule, dobar dan!“
Govoru da je dobar marangun bi,
I od driva kable svima čini,
dok ni osamnaeste od gladi fini.
Dugo je godišć njegov kaban
u kantunu konobe leža,
otac je konobu proda,
i kaban je s njom nesta.
Ča ga nis sačuva,
danas mi je puno ža!


ĐARDIN
Ugljan je nekad bi ka đardin!
Capun, šnur i kosir,
ogradili su đardin,
motika zemlju grapala i
lipotu đardina čuvala.
Pisma se uvik čula i
mladost se veselila
kad je u đardinu
smokve, žito, grozje ili masline brala.
Danas vitar tuguje
ča se pisma ne čuje.
Samo bušinak i čeprlj
u polju caruje.


ZVONA CRIKVE
Kad san bi mali
uvik su mi zvona govorila,
I kad su za Velu Gospu luncijala,
I kad su za mrtvim tugovala,
I kad su za Uskrs veseljem odzvanjala.
Jedanput u ranu zoru
moji su pošli žito brat.
Ja san ka najmlaji osta spat.
Tog ratnog jutra
zadnji put me treskom probudi
zvona bolni zvuk,
kad ih je tuja sila šprengala
I kad su za navik zamučala.
Druga su ih zaminila,
al glas zvona mog ditinjstva
nisu vratila.


GROB U BROOKLINU
Daleko od roda,
daleko od škoja
počivaš.
A ti si se vratit.
Pisa si da ne moreš više patit
u tujem svitu.
Ča te fermalo
kad si se tako veseli
svome škoju,
I litu i svome ditetu,
I kući za ku si
dugo godišć šoldi sla?
Ča te fermalo,
ča te deštrigalo,
I ča se dogodilo
da se više nikad nisi vrnu,
ni škoju,
ni kući,
ni litu,
ni svome ditetu?


TIKVARI
Ugljance su zvali tikvari
kad smo bili mladi.
Danas ih tako niki ne zove,
More biti zato
ča više niki tikve ne sadi!


DO NAS
Do nas je bila Milka.
I kad je ostala sama bez dice
kumpaniju su joj činili
rozariji svih kolura:
žuti, crveni i bili.
Pod funestrom, u jaruli
lipo davali bosiljak i ružmarin.
U vosiku tendila kozu i ovcu i
sir činila, u vrta jagodice sadila.
A kad bi ju zbog samoće tuga slomila
Sila bi u lad pod palmom na staru katridu i
Boga molila.


UČJAK
„Kad se rusi nek se rusi!“
govorilo se
kad bi ga na pjaci ,u gradu
kupili u karti.
Nana je učjak sadila
I na vrime ga brala,
u moru ga prala
da ga gorčine riši.
I sama bi bila u more skočila,
kad bi znala
da će i njenu gorčinu sprati
tisika i brige je liberati.


GRGA
Muž joj je naviga
I kafu sla.
Grga je kafu bruštulala,
bruštulin u zrak dizala,
traversom dim tirala
I bruštulinom mahala.
Cila bi kaleta po kafi davala.
I makar i nisu kafu pili,
tega su dana u selu
svi veseli bili.


STARA PISMA
Dugo su ležala u škafetinu,
u škurini tajne čuvala,
suzami namočena,
od vrimena požutila,
od čekanja smežena.
I kad su godišća prošla
Još uvik su bila tu.
Obećanja u njima
presušila i jedna se uvela ruke za njima mašila
I u tisiku ih
u oganj bacila!


TRIŠNJA
Na veselje dici
ures proliću,
bila je trišnja
u našem Kučišću.
Na njoj uvik naslonjene skale
za velike i male.
Utažila bi glad
I pružila lad u litnje dane.
Oko nje hrana i ticama,
A u njoj
gnijizda s ćocima.
Kad se osušila,
ostala je tuga u
našim srcima.


JUBAV
U kaleti je bilo puno jubavi
I puno mladih.
Meju njima:
Antica, File, Baškić
I Marija.
Štefa i Miro.
U kaleti je bilo puno jubavi,
i mnogi su se volili,
ali su se samo Miro i Štefa
oženili.

KOLO
U litu pri neg je sunce zapalo
na Tabeli se
kolo igralo.
Iz Sušice, iz Mulin
Fortoščine, Čeprljande
I Batalaže
bili bi došli
sa svake bande.
Mladi su kolo igrali,
za ruke se držali i jubav kazivali,
u sredinu ruke pružili
I ispod cica ih ukrižili.
Pisma se sve jače čula
A babulji i zemlja pod škofunima
Na sve strane vrcala,
dičina ih gledala
I njihovoj se forci divila.


LIPA NINA
U kaleti je živila lipa Nina.
Iz dana u dan,
I zimi i liti
nosila je istu jaketu i fuštan.
Niki je ni ti ženit.
Mislili su:
visoka i tanka,
pod brimenom će se slomit!
Dugo je godišć živila sama i bez dote
u pržunu svoje lipote.


DVA FAFARIKULA
Ka dva čuvara,
oliti ka dva kumpara
puno su godišć
crikvu i groblje čuvali.
Mrtve ispraćali.
Žive od sunca sklanjali
I hlad davali.
Vrimenu prkosili.
U škurini svojih duplji
tajne čuvali.
Na kraju osušili,
bez glave ostali
I ka svidoci vrimena
U panj se pretvorili.
Fafarikuli, fafarikuli, kumpari star i
Navik ste u našim srcima ostali!


ŠENICA BILICA
Izresla je visoka ka zloto
na ponos i diku
svomu Mirku.
I niko ni već dugo vrime na škoju
okitio šenicom njivu svoju.
I još don i još noć,
kosit će poć,
unda ovršit
I od nje pod čripnju
kruh ispeć će moć.
A kad je sutradon poša
I do njive doša
di bila šenica,
ni ljoge ni ostalo.
Gladni su repci
cilu šenicu pojili
I od nje slamu učinili.
Zač se to dogodilo?
Jer se na škoju samo na jednu njivu
šenicu posadilo!
I od tega dana
niki je već ni vidio.


MOJE MORE
Doša san se kupat
kod Mostira,
uvalu mog ditinjstva.
Uša san u more i
grin po sabunu
sivo caklastog kolura.
A more bistro ka suza!
I mislin kako moji :
pradidi,šukundidi,didovi
pa ni otac,
nisu mogli reć:¨Ovo je moje more! ¨
Sklapam ruke i grabim more,
I jubim more!
Jubim moje more,
moje more, moje more,
Hrvatsko!


POSTOLE
Mare je šla u crikvu
svake nedilje,
al zbog tega je bilo
u kući nevolje.
Obed ni bi in punto,
kako je Rume navika,
pa bi joj čita pištule
I pridika.
Al Mare ga ni bendala.
I svoje je pravo na misu branila.
Rume to više ni moga trpit,
pa je smisli vodje u postole nalit.
I kad je Mare čula božji glas,
I kad je za crikvu šla se obut,
morala je mokre postole izut
I u kući stati,
obed spremati!
I misliti,
kako će druge nedilje škofune obuti.


POKOPANI U LANCUNU
Kad san bi mali
jedino su
Matu, Šimu i Vinka
u lancunu
na groblju
pokopali.
I pop je
nad grobun Boga moli.
da oprosti onima
ki su ih ubili.
A ja san se pita ka dite i
misli:
Zač su ih
ubili
kad nikomu zla nisu
učinili.!?


VEŠTID
Tomo i Matija
kad su bili mali,
babuljićima su se igrali.
A kad su naresli,
u kolu na Tabeli
su se za ruke
ćapivali.
Kad su se bušnuli,
tili su se
oženiti,
ali je Tome
za to mora veštid
kupiti.
A veštid mu je uvik
zbog truda i gladi
jušt bi,
pa je zna govorit:
„Manestra nima mesta,
a da ni graha,
bi bi zdaha.“
Izbog tega
na kraju života
u tom istom veštidu je
kraj crikve lega.

Pogledano: 1888 puta